O DUNAVSKOJ ULICI

Dunavska ulica je u nejranijem periodu, na samom kraju XVII veka, bila zemljani nasip koji je povezivao pontonski most i Mostobran tvrđave na novosadskoj strani – „Brukšanac“, sa Rackom varoši. Ovaj pravac je bio od vitalnog značaja varoš koja je uglavnom živela od snabdevanja posade tvrđave. Veći deo Racke varoši tada se nalazio na zlatnoj gredi, a od Brukšanca su je razdajali rukavac Dunava i bare. 

Na ovoj grafici iz 1698. godine vidimo ovaj zemljani most na mestu današnje Dunavske ulice odakle se put račva na tri ulice koliko je tada ukupno bilo u Rackoj varoši: pravo današnjom Pašičevom se išlo dalje ka Temerinu i Segedinu, levo današnjom Zmaj Jovinom ka Futogu, a desno ulica Zlatne grede, završavala na Bari.

Kao što vidimo, Novi Sad je nastao raskršću 3 puta koji su se sastajali kod spomenika Zmaj Jovi ispred vladičinog dvora. Od raskršća ka zapadu, kroz Zmaj Jovinu (Glavna ulica) pruža se put ka Futogu i Kamenici, koji se razilaze na današnjem Trgu Slobode, levo (Kralja Alesandra) i desno (stara Jevrejska i Futoška ulica) od Gradske kuće. Od raskršća ka jugu, kroz Dunavsku ulicu, išao je put ka Petrovaradinu preko pontonskog mosta i dalje ka Beogradu, a ka severu, kroz Pašićevu, put ka Temerinu (Temerinska ulica), i dalje ka Budimpešti, od koga se kod nekadašnje kafane 3 kralja, odvajao put za Kisač (Kisačka ulica). Negde na sredini Zmaj Jovine ka severu se odvaja još jedan stari put, put ka Rumenci, koji vodi kroz Miletićevu, pa Vojvode Bojovića i Kralja Petra, do Rumenačke ulice.

Od zemljanog mosta koji je vodio ka Bruk šancu, potiče i prvi naziv Dunavske zabeležen na mapi grada iz 1745. „Auf den Brück“ u prevodu „Na mostu“. Uskoro su na nasipu počele da se grade prodavnice i formirala se Dunavska ulica. Kroz ceo XIX vek, sve do kraja prvog svetskog rata nosila je ime Dunavska, na tri jezika. Odatle je počinjala pijaca, koja se nastavljala u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici, uključujući i Lebarski sokak, današnju Miletićevu. Zmaj Jovinu su Novosađani do Bune jednostavno zvali „Pijaca“. Na početku Dunavske ka Brukšancu najviše se prodavala riba, a tek posle Bune riblja pijaca premeštena stotinak metara dalje paralelno sa Dunavskom, gde se i danas nalazi. Jedno vreme zvala se Petrovaradinska ulica. Između dva svetska rata ulica je nosila ime Jaše Tomića, za vreme Drugog svetskog rata ulica dr Lasla Bardošija, da bi se konačno vratio naziv Dunavska ulica posle 1944. godine. 

Dunavska se od vremena obnove posle Bune 1852/53. nije značajno menjala, a kako je izgledala pre bombardovanja u Buni zabeležio je Mihajlo Polit-Desančić, čija je rodna kuća bila Dunavska 5:

„… Onog Novog Sada, što je pre Bune postojao, nema više. To je bila poluorijentalna varoš. Bilo je tu kuća, baš i na pijaci sa rognjevima, sa doksatima (isturen zatvoreni balkon često oslonjen na konzolama)

dućana sa takozvanim ćepencima (turski kepenk – drveno pročelje dućana ili radionice koje čine tri kapka na šarkama, pri čemu se dva podižu i kao streha štite proizvode i kupce od kiše i direktnog sunca, a donji spušta i podupire radi izlaganja robe i sedenja kupaca. Na slici ispod se vidi dućan sa zatvorenim ćepencima:

Na narednoj slici u boji vidi se kako su izgledali dućani sa ćepencima u radu i kako se na donjem kapku sedelo kraj robe:

Kuće su imale široke streje, tako da si po kiši mogao ići po suvu čitavom Dunavskom, Ćurčijskim sokakom pa i pijacom. Te široke niske streje činile su da su ulice sasvim uske izgledale. 

(Na slici ispod je deo Baš Čaršije pre 150 godina, da bismo ilustrovali kako je Dunavska tada mogla izgledati)

Na pijaci je bila znamenita simidžinica (pekara) kir Nikolina… Druga znamenita simidžinica bila je simidžinica kir Fotina na takozvanoj bari gde je danas ribna pijaca…“

Mihajlo Polit Desančić, „Uspomene“

Ovo je jedna od ulica kojom su saobraćali tramvaji od 30. septembra 1911. do istog dana 1958. godine, kada je ukinut. Ovde je prolazila Linija dva, poznata kao zelena linija išla je od bivše železničke stanice do kraja Dunavske ulice, što je bila obala Dunava.

Naziv Dunavske ulice gotovo da se nije menjao od druge polovine XVIII veka, do danas osim za vreme II svetskog rata, kada je ime bilo promenjeno u Dr Bardoši Laslo, da bi se nakon oslobođenja vratilo staro ime ulice.